Мили Боже чуда великога

Шта Србији дошло разматрат’

Окупише виђену господу

Да намисле како ушпарати

Ево има пар година дана

Како дају дукате на смеће

Ал то смеће постаје све веће.

Пластика им шуме заробила

Луда глава чесме отворила

А струја се у небеса пење.

Свак се чуди кол’ки су рачуни.

Преко ноћи техника је бела

Постанула црна- невесела

Господа се слажу сасвим јасно

За промене сада већ је касно.

Све што беше од Бога нам дато

Жељан човек претвара у злато.

Ал се злато јести не могаше!

Муку муче, ништа намислише

Как’ од бабе да остане сину.

Сазиваше ново покољење

Нови пород другачије мисли.

Сагласан је школски млади збор:

Расипањем будемо се стисли.

Двапут гори ми смо сад од света,

Тако књиге од науке кажу

Што потрошиш, не мож надокнадит’,

Није ни све у новцу и злату.

Мајка Земља љубазно мољаше:

„Дете моје, побрини се за ме,

Ако ли се побринути нећеш,

Нема ни тебе кад ме саране

Учи, штеди ,рачуна поведи

Ниси ни ти последњи на свету

Добро чини- на корист је твоју

Зло учини- на твоју је штету!“

Деца мајку пажљиво слушаше

И од сада овако мишљаше:

За све довољно, ал’ не превише!

Што смислили, тако им и било.

Аутори:

ученици седмог разреда